kibic-vinjeta

Najteže je početi.
S tom mišlju u glavi, Vuk je zatvorio prozor na kome je proveo ko zna koliko – zureći u prizore koje zapravo nije ni video. Puštao je slike da kliznu niz brzake njegovog mozga, koji je u ovakvim trenucima dostizao stepen smirenosti o kome bi mnogi poklonici meditacije mogli samo da sanjaju. Treba malo i raditi, rekao je tiho sebi i seo za radni sto.Misliš da je to pravi potez? pitao ga je snebivljivi odlagač koji mu se povremeno javljao sa levog ramena. Zar nemaš još vremena da malo iskuliraš? Popiješ još jednu kafu možda? Znaš onaj film što si ga gledao već pet puta – zašto ne još jednom?
Dosta. odbrusio je Vuk samom sebi. Sad stvarno, dosta. Imam dvadeset sedam godina, život nije više preda mnom. Dešava mi se. Pogledaj sve one ljude napolju. Oni žive. Hodaju, dišu, osećaju. Šta ja radim? Gledam. Gledam! Da li stvaram? Pa, i ne baš. Kada sam poslednji put naslikao nešto? Ni ne sećam se. Šta ću uraditi u životu? Šta će ostati iza mene kada me više ne bude? Ko će me se sećati? Gde je smisao svemu ovome ako za mnom ne ostane trag? Gde? GDE?!
Mali pokvareni odlagač više nije bio tu. Vuk se nasmešio. Ovo je pobeda. Mala, ali ipak pobeda. Svako ko stvara zna koliko je teško oterati demona odlaganja sa sopstvenih leđa. Vuk je to jako dobro znao. Uzdahnuo je duboko i dozvolio kezu da se razvuče njegovim licem. A sad na posao, ali stvarno. Uzeo je digitalnu četkicu u ruke i veštim potezima ruke na ekranu računara se stvorila slika sastavljena od brzih linija koje su formirale skicu čoveka koji sedi ispred platna i slika.
Dobar početak.
Krcnuo je prstima i ustao sa stolice.
Otišao je u kuhinju.
Skuvao kafu.
Potom je otvorio prozor i posmatrao prolaznike.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *