O pisanju, godinama i spaljenim pesmama

Dođu tako i ona vremena kada shvatiš da si trideset punih godina u guzicu stukao, a nisi uradio većinu od onih stvari koje si planirao dobru dekadu ranije. Istina, isto tako shvatiš i da nije baš toliko bitno što nisi istrčao maraton (ne možeš trenutno, moraš prvo malo da smršaš da ti ne bi eksplodirala kolena već na petom kilometru), niti se popeo na Kilimandžaro (skupo, ali štediš polako), nisi se oženio (mada ni ne misliš da si napravio veliki propust s te strane, dobra je šansa da bi već uveliko bio i razveden), a naposletku, nisi ni napisao nijedan od tih planiranih romana (no dobro, svakako si započeo barem tri). I šta sad?

Istina je, priznaješ sebi, da je jedini razlog za neostvarivanje ove poslednje stavke to što si se ulenjio. Imaš nekoliko sjajnih ideja, ali nisi ih sproveo u delo. Zašto? Ne znaš ni sam. Ne smatraš da si loš pisac, naprotiv. Štaviše, kad baciš pogled na naslove koji se busaju u prsa brojkama prodatih primeraka (iako si se više puta pitao da li je moguće da ljudi i dalje kupuju knjige), nekakva nelagoda ti legne na stomak (koji si pustio u zamenu za kosu koja je otišla), a zakržljalo piskaralo u nekoj od dubokih pećina mozga urla nedvosmisleno “ja to mogu bolje”. Možeš, jašta. Ali zašto to ne radiš onda, nesrećo draga?

Spisateljski mišić je, ispostavlja se, mišić kao i svaki drugi. Lepo je biti talentovan, i to je dobra odskočna daska, ali, brale, ako ne vežbaš tu violinu svakog dana (i pritom se svim komšijama popneš na vrh svakog živca), nikad od tebe Paganini. Stoga, penkalo u šake, tastere pod prste, pa pusti da pršti. I ne brini se o kvalitetu, svakako neće valjati. Možda za nedelju dana pomisliš “Gospode, kakvo smeće”, a možda ti to dođe tek za deset ili još trideset godina. Pisci su arogantni, nadmeni i umišljeni skorojevići – znaš to, jer si takav i sam – i nikako ne mogu sebi da dopuste da njihova dela budu išta lošija od božanskih. Zato ih cepaju, spaljuju, shift-deletuju. Zato si spalio ONU pesmu, znaš o kojoj ti pričam, a pepeo prosuo u đubre. Iako, kad se sad setiš, nije bila toliko loša. Zbog toga ti ovo pričam – ne slušaj sebe. Odjebi nadmenog perfekcionistu i stvaraj, da ti ne bi bilo žao svih stvari koje nisi napisao.

Piši. Piši svakog dana. Piši o glupostima. Piši o snovima. Piši o lepoj devojci koju si video kroz prozor autobusa i koju više nikada nećeš videti. Piši o starcu na čijem šeširu se švercovao uveli list sa stare lipe. Piši o mirisu seoskog puta nakon petnaest kapi kiše. Piši o sebi. Piši o drugima. Piši o knjigama, piši o pesmama, piši o pisanju. Piši sebi. Piši meni. Samo piši.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *