Šišarka

Iznenađen i prenut iz ugodnog sna, Mesec se okrenuo oko sebe pokušavši da shvati odakle dopire zvuk koji ga je probudio.

– Hej! Hej, ovde, dole!
I gle, na proplanku ispod njega stajao je Dečak.

– Zdravo.

Mesec je i dalje bio zbunjen. Nije navikao da ga prekidaju dok drema među oblacima.

– Meni se obraćaš? – pitao ga je.

Dečak je pogledao levo i desno i slegao ramenima.

– Mislim da nema nikoga drugog.

To nikako nije ubedilo Mesec da su u pitanju čista posla, niti bilo šta osim potpune zabune, ali je rešio da ipak bude ljubazan. Pročistio je grlo i namestio se u zvaničan stav.

– Dobro. Kako ti mogu pomoći?

– Tražim zlatnu jabuku, da li možda znaš gde je mogu naći?

– Zlatnu jabuku?

– Da.

– Ali to ne postoji.

– Postoji.

– Dečače, ja znam sve što na ovoj zemlji hoda i raste. Veruj mi, zlatne jabuke postoje samo u pričama.

Na te reči, Dečakovo lice je prekrila nota zabrinutosti.

– Siguran si?

– Kao što sunce izlazi na istoku.

Dečak je seo na kamen i skrenuo pogled ka mestu na kome je sunce zašlo.

– Ali ja moram da je nađem. Moram. Obećao sam.

– Kome?

– Njoj.

Mesec je naborao čelo, razmišljajući duboko. Neko vreme su sedeli u tišini, svako na svom kamenu, odnosno oblaku.

– Možda…
Dečak je podigao glavu, očiju svetlucavih od nade.
– Da?
– Možda bi mogao da pitaš Orla. On živi na vrhu Planine, ali često leti okolo i vidi mnogo stvari. Ako sam ja slučajno propustio tvoju zlatnu jabuku, on sigurno zna gde je možeš naći.

Dečakovo lice je ponovo prekrio osmeh.

– Hvala ti! Idem odmah da ga nađem.

– Srećno. – odjeknule su Mesečeve reči ali Dečak je već nestao šumskom stazom koja je vodila daleko, daleko ka Planini.

Mesec se ponovo udobno namestio u svoj oblak i duboko uzdahnuo, ali san mu nije lagano došao. Još dugo je mislio o Dečaku i njegovoj potrazi, sve dok se i poslednja zvezda na nebu nije ugasila.

 

—–

 

Sunce je već počelo da zalazi iza dalekih brda dok se Orao primicao svom domu na vrhu Planine. Celog dana je leteo, obilazeći svoje Kraljevstvo sa jednog kraja na drugi. Danas je sve bilo na svom mestu i mogao je zadovoljno da ode na počinak. Ipak, prilazeći gnezdu, primetio je da nije baš sve ostalo isto kao što je bilo kada je tog jutra odleteo.
Na sred njegovog kreveta, na vrhu najveće Planine, spavao je Dečak.

Orao je sleteo na obod i posmatrao ga neko vreme, razmišljajući o tome kako je tu dospeo i šta traži. Na kraju, shvatio je da odgovore neće dobiti ako ga ne probudi – a neće moći ni da legne da spava dok se Dečak ne pomeri.

– Ko si ti? – pitao ga je.

Dečak se promeškoljio i umorno protrljao oči.

– Šta tražiš ovde? – pitao je opet.

Dečakove oči su se raširile pred Orlovom gordom figurom i brzo je skočio na noge.

– Mesec me je poslao. – rekao je. Tražim zlatnu jabuku, rekao je da mi ti možeš pomoći.

Orao ga je posmatrao netremice, pogledom koji je mogao da polomi kamen. Dečak nije ni trepnuo.

– Odakle dolaziš? – upitao je Orao nakon čitave večnosti.

– Iz daleka. Umorio sam se pa sam zaspao u tvom krevetu. – pognuo je glavu Dečak. – Izvini.

Orao je klimnuo glavom i ušao u gnezdo.

– Pomoći ću ti. Ali ne sada. Spavaj. Ujutro ću te odvesti na mesto sa kog ćeš nastaviti svoju potragu.

Dečak se pomerio ka ivici gnezda i spustio glavu, zaspavši skoro istog trenutka. Orao je još neko vreme razmišljao, a onda je i on sklopio oči i prepustio se snu.

 

***

– Kuda idemo? – pitao je Dečak, ali Orao mu nije odgovarao.

Dugo su leteli preko planina, jezera i šuma. Ispod njih su se nizale nebrojene reke, sela i poljane, ali Orao nije stajao nigde. Tek kada je sunce bilo visoko na nebu, Orao se oglasio prvi put tog dana.

– Zašto tražiš zlatnu jabuku?

Dečak je sedeo u tišini na njegovim leđima, vagajući odgovor. Orao je strpljivo čekao, klizeći između oblaka.

– Obećao sam je Njoj.

– Zašto? – pitao je opet Orao nakon dugih minuta tišine.

Dečak je namrštio čelo sa kog je vijorila kosa umršena vetrom. Milje su se nizale iza njega a odgovori su postajali sve teži za naći.

– Da joj pokažem koliko mi znači. – rekao je naposletku.

Nakon toga, među njima je ostala tišina kroz koju su leteli svako u svojim mislima.

 

***

– Stigli smo. – rekao je Orao sletevši na široko polje u podnožju brda. – Dalje moraš sam. Ovo je granica mog Kraljevstva i ne mogu te odvesti preko nje. Ali put će te odvesti tamo gde treba da stigneš.

– Sve do zlatne jabuke?

– Možda. Ali možda i ne. To zavisi od tebe. Ali moraš znati da stvari koje tražimo često nisu one koje nam trebaju, niti one koje ćemo naći. I potraga je ponekad bitnija od cilja, jer tek tražeći otkrijemo ono što nam je zaista bitno.

– Nisam siguran da shvatam. – rekao je Dečak.

– Možda ne sad, ali jednom hoćeš. – odgovorio mu je Orao i pogledao prema putu koji je vodio u goru. – Staza će te odvesti dalje kroz Šumu i sve do Drveta. Put je dug i težak, ali verujem da ćeš uspeti. Upamti šta sam ti rekao i pažljivo poslušaj ono što će ti Drvo reći.

– Hvala ti. – Dečak je klimnuo glavom i stegao svoj kaput pred naletom hladnog vetra.

– Zbogom, mali putniče. – rekao je Orao i odleteo nazad ka Planini.

Između njih je ponovo ostala tišina i duge milje sa svih strana.

 

—–

 

Na vrhu brda sa kog je pucao pogled na okolna polja i šumarke stajalo je Drvo. Iako je puteljak vodio odmah pored njega, račvajući se potom na mnoge strane, Drvo je stajalo usamljeno i posmatralo zemlje oko sebe. Vetar je nežno pomerao njegove grane kroz koje se sunce stidljivo probijalo stvarajući šaren hlad ispod njegove krošnje. Dani su se nizali jedan za drugim, a put je ostajao prazan i tih. Kada im se broj potpuno izgubio, daleko na horizontu se pojavila sitna prilika koja se primicala laganim korakom.

– Zdravo! – javilo se Drvo Dečaku koji je sada već bio dovoljno blizu da bi se primetio šal koji se vijorio na povetarcu i čizme istrošene od dugog puta.

– Zdravo. – odgovorio je Dečak. – Mislim da baš tebe tražim.

– Zbilja? – pitalo je Drvo, ali je odmah shvatilo da uokolo ni nema nikog drugog.

– Orao me je poslao. I Mesec. – Dečak je pogledao u široku krošnju kao da nešto traži. – Prešao sam jako dug put. Kroz silne šume, doline i gradove, preko reka i jezera i brda, da bih našao zlatnu jabuku.

Na te reči, Drvo je pognulo svoje grane u tišini.

– Znaš li gde je?

– Ne. – odgovorilo je Drvo. – Nema zlatne jabuke, dragi Dečače. Ona nikada nije ni postojala.

Čuvši ove reči, Dečak je klecnuo i seo na travu, a iz oka mu se slila suza.

– Ali… Onda je ovaj put bio uzaludan?

– Da li je, zaista? – pitalo je Drvo. – Da li je jabuka zaista ono što tražiš?

– Ali ona nije za mene. Hteo sam da je odnesem Njoj, da joj svetli kao najsjajnija zvezda i da je greje, da je uvek seća na mene.

– Ali ipak jeste za tebe. Zlatne jabuke su bajke. Kao i začarane tvrđave, zli čarobnjaci, zmajevi koji kradu princeze. Ovo nije priča, dragi Dečače. Ovde su stvari manje, ali vrednije. Evo, uzmi ovo. – Drvo mu je pružilo svoju granu.

– Šta je to?

– To je moja šišarka. Nije jabuka, nije ni zlatna, ali je stvarna. Pokazaće ti put kući. I uvek će ostati ista, čvrsta i jaka, kao tvoja rešenost da nađeš cilj ka kome si išao.

Dečak je gledao čudnovati oblik šišarke i namrgodio obrve.

– Misliš da je ovo dobra zamena? – pitao je.

– Nije zamena. Ovo je nešto potpuno drugo. Obična, prelepa stvar, ne maštarija iz bajke. Drži je uz srce i vrati se Njoj. To je jedino što je zaista bitno. Ponekad moramo preći velike puteve da bismo shvatili da je ono što tražimo tamo odakle smo i krenuli.

– Ali kako ti znaš sve to? Ti si Drvo, ne možeš se pomeriti dalje od svog korena.

– Ti nisi prvi Putnik koji je prošao ovuda. – nasmešilo se Drvo. – Sasvim sigurno nisi ni poslednji. Mnogi su tražili zlatne jabuke, neki nešto drugo. Dosta njih je nastavilo svoje potrage. Neki su promenili pravac, uhvatili drugi vetar. Na tebi je odluka, kao što je bila i na njima. Ja sam samo tu da pokušam da ti pomognem.

Dečak je posmatrao Drvo, pa šišarku, pa puteve koji su vodili sa brda.

– Mislim da sad shvatam. Orao je rekao nešto slično.

– I on zna stvari, iako nema koren. Ali može da vidi puteve koji ljudi prelaze zbog drugih. Ili zbog sebe.

– Verovatno bi trebalo da pođem. – rekao je Dečak i pažljivo stavio šišarku u džep kaputa, tik pored srca. – Hvala ti na pomoći.

– Nadam se da ćeš naći ono što tražiš.

– Mislim da hoću. – nasmešio se Dečak

Drvo je mahnulo granom u znak pozdrava, hvatajući dašak vetra koji je mrsio Dečakovu kosu i šal. On je pružio korak ka raskršću i pogledao ka putevima koji su vodili dalje. Neki od njih su išli ka novim potragama, neki ka novim otkrićima, neki ka razočaranjima. Neki su išli ka Njoj, neki nisu. Stajao je dugo i posmatrao. Onda se nasmešio, dodirnuo šišarku u džepu i napravio prvi od mnogih koraka ispred sebe.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *